Hombu Dojo

Godine 1931. zalaganjem članova Izvršnog odbora novoosnovane organizacije Kobukan, završava se Centralna sala (Hombu dođo) u Tokijskom kvartu Vakamacu-čo. Pored nje je 1968. godine sazidana nova trospratna zgrada sa tri dođoa ukupne površine 240 tatamija, gde se i danas nalazi sedište Aikikai fondacije.

Nova veština stiče sve veću popularnost. Otvaraju se širom Japana ogranci Centralne organizacije u kojima majstor Uešiba održava kurseve. Veliko interesovanje dovodi i do reorganizacije Kobukana, koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija 1940. godine. Ali ubrzo, zbog izbijanja rata, ova organizacija prestaje sa svim aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku, tako da rad u Hombu dođou postepeno zamire. U to vreme Morihej Uešiba odlučuje da se povuče iz Tokija na jedno imanje u profakturi Ibaraki blizu grada Ivame, gde se posvećuje poljoprivredi i konačnom oblikovanju nove veštine kojoj najzad, posle mnogo traganja, daje ime AIKIDO. Ovome su predhodila imena kao “aiki-nomiči” (put ka aikiju), “aiki-đu-đucu” i “aiki budo”. Na ovom imanju je podigao i hram posve ćen aikidu, kuću i mali dođo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva sveta uvežbava ne samo tehnike aikida, nego pokušava da oseti i onaj duh kojim odiše ceo taj prostor, gde se konačno oformila jedna do tada nepoznata budo diciplina.

Neposredno po završetku drugog svetskog rata, novembra 1945. iako su sve budo aktivnosti bile zabranjene, Kobukai organizacija se još jednom reorganizuje, menja ime u Aikikai fondacija i dobija novo rukovodstvo. Godine 1948, čim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, Aikikai spremno i organizovano kreće u nove akcije i vrlo brzo obnavlja svoje članstvo, otvara vrata svim zainteresovanim i postaje snažna organizacija koja svoje aktivnosti prenosi i van Japana.

Veliki učitelj, iako redovno treninge održava u Hombu dođou u Tokiju, veći deo vremena provodi u Aiki svetilištu u Ivami, neprekidno usavršavajuči tehnike aikida. Ovo je bila njegova preokupacija i glavna aktivnost sve do duboke starosti, ili tačnije do poslednjeg dana, 26. aprila 1969. godine kada Morihej Uešiba umire. Ni do tog poslednjeg dana on nije do kraja zaokružio i konačno prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih principa na kojima aikido počiva. Zato se i danas aikido proučava kao otvoreni sistem sa velikim mogućnostima nadgradnje koja dolazi posle doslednog i temeljnog proučavanja onoga što je Veliki učitelj ostavio u nasleđe ne samo svojim neposrednim učenicima i narodu iz kojeg je ponikao, već celom čovečanstvu, u nadi da će kroz aikido ljudi bolje upoznati sebe, stupiti u harmoniju sa ljudima oko sebe i napokon, postati svi jedna porodica.

IAF

IAF je osnovana 1975. godine i do danas status punopravnog člana imaju 42 nacionalne organizacije. Na čelu ove organizacije se doskora nalazio Kishomaru Ueshiba sin Moriheja Ueshiibe, osnivača aikidoa. Nakon smrti svog oca, od 18.januara 1999. Aiki doshu i predsednik IAF je Moriteru Ueshiba, unuk O-senseia. Osamdesetih godina prema različitim podacima IAF je imala između 150 000 i 700 000 članova. Najjače nacionalne aikido federacije u svetu, neračunajući Japan su: Aikikai Francuske, Aikikai USA, Aikikai Italije, Aikikai Brazila.

Nevezano za organizacionu pripadnost, aikido je u stalnoj ekspanziji i danas se procenjuje da ga u svetu vežba preko 4 miliona ljudi.

Organizaciona Struktura AIKIKAI Fondacije

Na slici je data hijerarhijska struktura Aikikaia. Titule Shihan (šihan), Shidoin (šidoin), Fuko-Shidoin dobijaju se nezavisno od pojasa tj.dana. Potreban, ali ne i dovoljan uslov za Shihana je 6.dan, za Shidoina 4.dan, za Fuku-Shidoina 2.dan. Ovim titulama se stiče i pravo na držanje polaganja za više stepenove.

AIKIDO International Yudansha Card

Međunarodni aikido pasoš koji se stiče nakon polaganja za DAN pojas. Uz ovaj dokument nakon uspešno položenog ispita za dan dobija se i diplome sa potpisom Aiki Doshu-a Kishomaru (od januara 1999. Moriteru Ueshibe) i pečatom organizacije. Diplome se dobijaju i za svaki sledeći položeni dan pojas.

Sertifikati o dan pojasu (diplome i Yudansha karte) dobijaju se od organizacije koja se zove Aikido World Headquarters i poznatija je kao Hombu Dođo. Suprotno opšte prisutnoj zabludi, čak i kod onih koje je mrzelo da pogledaju korice svog pasoša, diplome ne izdaje Svetska aikido federacija - IAF (International Aikido Federation) organizacija koja je svoj relativni značaj imala sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Zvanični sajt Aikido World Headquarters je pravo mesto za više informacija.

Diploma za dan pojas predstavlja uz Yudansha kartu zvani čni sertifikat koji dodeljuje Aikido World Headquarters. Dodeljuje se pojedinačno za svaki DAN pojas i diplome od prvog do četvrtog dana izgledaju slično. Diplome imaju i vodeni žig. Na diplomama su potpisi, nevezano od toga ko je ispitivač, doshu-a tj. O senseia do 1969, Kišomaru Uešibe do 1999. i Moriterua Uešibe od 1999. godine.

Kako Je Sve Počelo Kod Nas?

Pred kraj šezdesetih godina grupa džudista se prvi put sreće sa aikidom na jednom seminaru u Italiji, i ubrzo nakon toga aikido počinje da se vežba kod nas, u Beogradu. U to vreme (od marta 1970. pa do 1974.godine) u Beogradu je izlalazio časopis "Budopress". To je bio prvi časopis u zemlji koji se bavio borilačkim veštinama i izlazio je jednom mesečno. U njemu su se po prvi put pojavile i reportaže o aikidu. Na naslovnoj strani prvog broja bila je reportaža o majstoru Hiroši Tadi, danas 9.dan, koji je predstavljen kao "poslednji živi samuraj". U jednoj maloj rubrici istog broja najavljen je i dolazak majstora Tošia Nemota, 4 dan, iz Tokija, koji će održati petodnevni savezni seminar. Majstor Nemoto je godinu dana ranije održao prvi seminar u Beogradu i to je ujedno bio i prvi majstor koji je održao seminar u Jugoslaviji. U decembru 1970. džudo klub "Partizan" formira aikido sekciju koju je tada vodio Dragan Milošević 1dan. Osim u ovom klubu aikido je u Beogradu mogao da se vežba još i u klubu "Dedinje", u aikido sekciji "Budo akademije" i aikido klubu "Student". Među prvima koji su tih godina širili aikido bili su Zoran Ristić, Mirko Jovandić, Ljubomir Vračarević, Milan Zagorac.

Godine 1974. u Beograd dolazi Hiroši Tada i drži jednonedeljni seminar i polaganje za DAN pojaseve. Ovaj seminar je bio izutno značajan za dalji razvoj aikida u našoj zemlji. Zahvaljujući susretima naših aikidoka sa majstorom Tadom, koji je tada živeo u Italiji, veze između našeg i italijanskog aikida postaju sve čvršće. Sredinom sedamdesetih Italija je bila zemlja u kojoj se aikido intenzivno širio. Veliki broj japanskih instruktora je dolazilo u ovu zemlju i održavani su brojni seminari. Gostovanja naših aikidoka na tim seminarima postaju redovna. Kao prirodan nastavak te saradnje, iz Italije 1975. godine u tadašnju Jugoslaviju dolazi Jođi Fuđimoto (Yoji Fujimoto).

Majstor Fuđimoto (7.dan) će narednih 20 godina biti tehnički direktor našeg aikida i njegov dugogodišnji rad ostaviće najsnažniji pečat na naš aikido i presudno doprineti današnjem kvalitetu naših majstora. Seminari sa Fuđimotom senseiem su, uz manja odstupanja, održavani redovno u ritmu od dva puta godišnje i osim u Beogradu, održavani su i na Krku kao sedmodnevni seminari. U tom dugom periodu, osim Fuđimotoa, u Jugoslaviji gostuju majstori: Hideki Hosokava, (8.dan), Jokota Sensei (7.dan), Šimitsu Sensei (8.dan), Fuđita Sensei (8.dan) i još nekolicina japanskih instruktora.

Od 1997. godine tehnički direktor Aikikai Jugoslavije je majstor Masatomi Ikeda (7.dan) koji živi i radi u Švajcarskoj. Majstor Ikeda je do leta 2001 održao sedam seminara u organizaciji JAF. Na našu veliku žalost, krajem 2001. godine se ozbiljno razboleo i od tog perioda više ne drži seminare. U narednih nekoliko godina niko od japanskih instruktora nije održavao seminare u Srbiji.

Naši aikidoke su u međuvremenu odlazile na seminare majstora Fudžite, Tisijera, Jokote u okolnim zemljama. Napokon 2005.godine nastavlja se ranija saradnja sa majstorom Jošiaki Jokotom. U junu 2005.godine majstor Jokota u Beogradu vodi aikido seminar koji je bio veoma posećen. Saradnja sa majstorom Jokotom se nastavlja i 2006. godine. Na seminaru koji je održan u junu 2006.godine u Beogradu, Šapcu i Aranđelovcu učestvovalo je preko 400 aikidoka iz Srbije i okolnih zemalja.

Učesnici seminara 2006. Beograd, Jokota Sensei

Osim seminara sa japanskim instruktorima ustaljena je i praksa jednodnevnih tematskih seminara koje vode domaći majstori. Za ovakvu vrstu seminara se javilo veoma veliko interesovanje.

Učesnici tematskog seminara za tanto, 2006.

Aikido Organizacija

Od prvih dana od dolaska aikida u zemlju postojala je želja da se napravi nacionalna aikido organizacija. U to vreme se pri džudo savezu Jugoslavije formira i aikido savez Jugoslavije koji zbog neoganizovanosti i nedostatka baze brzo prestaje sa radom. Zahvaljujući entuzijazmu ljudi iz aikido sekcije džudo kluba "Partizan", od 1975. godine ustanovljeni su, dvaput godišnje seminari sa japanskim instruktorima. Ovako organizovan rad je doveo do stvaranja jedne organizacije - Aikido društva "Beograd " .Ova organizacija će na četvrtom svetskom kongresu održanom u Tokiju avgusta 1984. godine biti primljena za punopravnog člana IAF ( International Aikido federation).

U želji da organizacija koja okuplja klubove iz cele zemlje ima i naziv koji bi to stanje odražavao, Aikido društvo "Beograd" januara 1994. godine prerasta u Jugoslovensku aikido federaciju - Aikikai Yugoslavia (JAF). Da bi 2003 promenom imena države JAF bio prekršten u Aikiai Srbije i Crne Gore, odnosno Aikido federacija Srbije i Crne Gore.

Morihiro Saito, Hiroši Tada, Kazu Čiba, Nobujoši Tamura, Kacuaki Asai, Masatomi Ikeda, Hideki Hosokava, Masatake Fudžita, Šoji Nišio, Jasuo Kobajaši, Micugi Saotome, Jošiaki Jokota i drugi, a od nejapanaca Kristijan Tisijer, Stiven Sigal, Vilijam Smit i drugi.

Raspadom Državne zajednice Srbije i Crne Gore došlo je i do rasturanja dotadašnje organizacije.Veća grupa klubova bivše organizacije formira Srpsku aikido federaciju. Nova organizacija dobija priznanje od strane Hombu dođa.

Odvojeno od pomenutih organizacija, nekoliko grupa aikidoka je svoje napredovanje u aikidu odlučilo da ostvaruje samostalno, bez redovne saradnje sa japanskim instruktorima i tokom svih ovih godina na području Srbije bilo je formirano nekoliko organizacija od kojih su neke i danas aktivne.

Aikido Klubovi

Bilo bi gotovo nemoguće nabrojati sve klubove koji su za trideset i četiri godine od kada je aikido došao u Srbiju postojali. Danas u Jugoslaviji ima osamdesetak klubova od kojih neki broje svega nekolicinu članova ili uopšte ne funkcionišu. Iz tih prvih godina nijedan se klub nije održao do danas. U okviru Aikido društva "Beograd" klub čija je sala početkom osamdesetih godina bila centralni dođo, bio je DTV "Partizan" koji je vodio Jovica Stanojević glavni trener kluba. Godine 1980. otvaraju se još dva kluba: AK "Tašmajdan" (bio AK "Abrašević", danas "ARS") i AK "Pinki" (danas AK "Zemun", trener koji je osnovao ovaj klub danas vodi aikido klub „Istok“). Godine 1990. počinje sa radom AK “Novi Beograd” (danas se klub zove “Shin Ken”, a prvobitno ime ovog kluba nosi jedan drugi klub. Ova četiri kluba bili su osnivači JAF, a njihovi prvi članovi bili su članovi prvog predsedništva novonastale organizacije. Kao prirodan put razvoja, od tada pa do danas, broj klubova je rastao i članstvo Aikikai organizaciji je imalo preko 40 klubova.

Godine 1993. JAF organizuje prvi domaći letnji seminar na Kopaoniku. Praksa domaćih letnjih seminara je nastavljena i narednih godina, pa su 1994, 95. i 1996. održana tri sedmodnevna seminara na Durmitoru. Od 1995. godine i poslednjeg seminara u Beogradu sa Fuđimoto senseijem, seminari su masovniji i održavaju se u velikim salama. Broj učesnika na njima se kretao oko cifre 100, što je u odnosu na ukupno članstvo bila jako dobra posećenost. O članovima, seminarima i ispitima vodila se precizna evidencija i većina od ovih podataka svakodnevno je dostupna na web prezentaciji organizacije. Na kongresu IAF-a u septembru 2004.godine potvrđeno je priznanje od strane IAF. Prvi put u ovolikoj tradiciji ove organizacije, naš predstavnik Velibor Vesović, je prisustvovao kongresu i dobio zvanično priznanje o članstvu i potvrdu o priznanju naše ispitne komisije koja zvanično može ispitivati za najviše 4 DAN. Ovim je od strane Svetske aikido federacije i Hombu dođa odato priznanje kvalitetu našeg aikida.